#511 TIHICEV DANAJSKI “POKLON”

REPUBLIKA BOSNA I HERCEGOVINA

27. novembar 2007.

ONLINE GLASNIK NACIONALNOG KONGRESA REPUBLIKE BiH - br. 511

VANREDNO IZDANJE: Upozorenje poslanicima Parlamenta BiH

SADRZAJ:

1. TIHICEV DANAJSKI “POKLON”

2. SRBI O CETNCIMA I NJIHOVOJ “REPUBLICI SRPSKOJ”

3. ONLINE NEWSLETER No. 510

-------------------------------------------------------------------------
If you do not want to receive this Online Newsletter just reply with "UNSUBSCRIBE" in the subject line. Then your email address will be promptly deleted.
-------------------------------------------------------------------------

1. TIHICEV DANAJSKI “POKLON”

Ne smije se legalizovati mogucnost opstrukcije ni jedne sjednice Skupstine BiH.

Dr. Muhamed Borogovac

Stigla je dobra vijest da se Parlament Bosne i Hercegovine NIJE USAGLASIO OKO PRIJEDLOGA ENTITETSKOG GLASANJA kojega je formulisao kolegij u sastavu: Belkic, Lozancic, Zivkovic.

To znaci da su Tihic i Silajdzic ocijenili da medju poslanicima Predstavnickog doma ima dovoljan broj ljudi koji nisu podlegli pritisku iz Republike Srspke i koji nece glasati za prijedlog kolegija. Zato su ova dvojica “bosnjackih lidera” odustali od tog prijedloga da bi spasili obraz medju Bosnjacima.

Medjutim, jos je rano da bi se BH patrioti radovali. Naime, stigli su veoma cudni prijedlozi od Tihica, koji se veoma vjesto ubacio na celo opozicije "kolegiju", kada je ocijenio da takav ocigledan cin izdaje ne moze proci ni kod naroda, ni u Glavnom odboru SDA, ni kod poslanika skupstine BiH. Mada je Tihicev samo jedan od mnogobrojnih prijedloga koji su otisli Lajcaku, stampa mu je dala nesto veci znacaj nego ostalim prijedlozima. Evo kako ga je Srna prenijela, citiram:

Predsjednik SDA BiH i predsjedavajuci Doma naroda Parlamentarne skupštine BiH Sulejman Tihic danas je clanovima Kolegijuma oba doma Parlamentarne skupštine BiH dostavio prijedlog klubova poslanika i delegata SDA u kojem se navodi da ova stranka podržava odluku i na osnovu nje sacinjen prijedlog OHR-a o izmjeni i dopuni poslovnika Predstavnickog doma i Doma naroda.

Kako je saopšteno iz Informativne službe SDA, ova stranka je, "potvrdujuci svoju opredijeljenost za uvažavanje interesa svih naroda i gradjana BiH na reformskom i evropskom putu BiH", predložila da se iza clana 80 doda novi clan 80a koji bi glasio:

"(1) U slucaju kada sjednici ne prisustvuje jedna trecina clanova sa teritorije svakog entiteta, na zahtjev jednog clana Kolegijuma ili na zahtjev Kluba poslanika, sjednica se može (alternativa: ce se) odgoditi najduže za tri dana.

(2) Ukoliko nakon zakljucenja rasprave po odredjenoj tacki dnevnog reda sjednici ne prisustvuje jedna trecina clanova izabranih iz svakog entiteta, donošenje odluke po toj tacki dnevnog reda, a na zahtjev jednog clana Kolegijuma ili na zahtjev Kluba poslanika, bice odgodjeno za tri sata. Ako i nakon toga sjednici ne prisustvuje jedna trecina clanova, glasanje se odgada za naredni dan, kada ce biti obavljeno glasanje bez obzira da li je prisutna jedna trecina clanova izabranih iz svakog entiteta."

U saopštenju se navodi da je suština i namjera ovog prijedloga da se svim poslanicima i delegatima omoguci da ucestvuju u radu Parlamentarne skupštine BiH.

"Ukoliko neki clanovi ove ili drugih institucija BiH ne žele ucestvovati u njihovom radu, mora se omoguciti funkcionisanje državnih institucija shodno praksi demokratskih država u Evropi i svijetu" - istice se u saopštenju. (Srna)

Kraj citata.

Ovo je nedopustivo srozavanje drzave Bosne i Hercegovine. Kao prvo postavlja se pitanje: Zar nije najnormalnija stvar ocekivati i zahtijevati od narodnih poslanika da prisustvuju sjednicama Skupstine jer to je njihov posao za kojeg su dobro placeni od strane siromasnih poreskih obveznika Bosne i Herecgovine? Zasto bi se oni koji ne dolaze na sjednice toliko tetosili i zasto bi im se davala tolika vlast u ruke, mogucnost da razvlace, zanovjetaju i ucjenjuju kao sto to Tihic gore predlaze? U cijeloj toj zavrzlami koju donose Tihicevi prijedlozi, kada to uzmu tumaciti pravnici i politicari vjerovatno postoji i mogucnost blokade drzave.

Naime, ako se usvoje Tihicevi prijedlozi onda se u Poslovnik ugradjuje mogucnost (trodnevnog) legalnog blokiranja svake sjednice Predstavnickog doma i sabotiranje svakog glasanja u skusptini. Osim toga, u tacki (1) se ne kaze izricito da se poslije 3 dana sjednica obavezno odrzava, dosli ili ne dosli poslanici iz RS. Vec to daje mogucnost razlicitih pravnickih interpretacija, i stavlja drzavu BiH na milost i nemilost tumacenja pojedinaca, sto postaje generator novih kriza.

U najmanju ruku Tihicevi prijedlozi predstavljaju ponizavanje ove drzave i ovoga naroda.

Osim toga, na prvi pogled se vidi da se ovim potpuno marginaliziraju poslanici Skupstine BiH i da se sva vlast otudjuje u veoma usku kastu stranackih lidera, cak i u slucaju da Parlament prezivi i nastavi da radi barem neko vrijeme. Naime, po Tihicevim prijedlozima svaka sjednica moze biti prekinuta i tako onemoguceno glasanje. Tada, stupaju stranacki lideri da se dogovaraju za neko “rjesenje”, a koje bi trebali poslanici kasnije samo potvrditi formalnim dizanjem ruku. Na taj nacin se kreira nesto sto ne postoji nigdje na svijetu, nesto sto bi se moglo nazvati “dogovorni parlament”. (Znamo kako smo se opekli i kako je zavrsio eksperiment koji se zvao “dogovorna ekonomija”.)

Tu poslanici gube svaki znacaj, potuno postaju nebitni, na sceni ostaju samo lideri vecih stranaka, Tihic, Silajdzic, Dodik, Covic koji se dogovaraju. Ako se dogovore, onda poslanici sluze samo kao nebitni dizaci ruku, a ako se ne dogovore, onda ni nema nikavog prijedloga, tj. opet poslanici ne igraju nikavu ulogu u svemu tome.

Takva Skupstina Bosne i Hercegovine se svodi na transmisiju nekolicine stranackih lidera, i to je gore nego ovo sto imamo sada, jer sada poslanici ipak imaju neku ulogu u odlucivanju, te ne moze proci bas sve sto Tihic, Silajdzic, Dodik i Covic smisle. Ukratko, sudbina Bosne i Hercegovine potpuno prelazi u ruke cetvorice, petorice ljudi, ako bi bilo usvojeno ovo sto Tihic predlaze.

A sve to je bolja varijanta, dok poslanici iz RS ne iskoriste neku pravnu mogucnost u komplikovanim Tihicevim prijedlozima kojom ce blokirati i ugasiti drzavu BiH.

Da zakljucimo:

i) NE SMIJE SE LEGALIZIRATI MOGUCNOST OPSTRUKCIJE NI JEDNE SJEDNICE SKUPSTINE BiH.

ii) ZATO TRAZIMO OD POSLANIKA DA PODRZE ISKLJUCIVO LAJCAKOVE ORIGINALNE PRIJEDLOGE KOJI SU JASNI, PRIRODNI, LOGICNI I NE UGROZAVAJU NIKOGA, ALI NE DOZVOLJAVAJU DA SE BLOKIRA NITI PONIZAVA BOSNA I HERCEGOVINA.

_________________________________________________


2. SRBI O CETNCIMA I NJIHOVOJ “REPUBLICI SRPSKOJ”

Belzebubova zemlja

Teofil Pancic

Reci mi šta ti je dragoceno, i reci cu ti ko si. Moj prvi neposredni susret s velikom dragocenošcu vaskolikog srpskog naroda, njegovog mudrog i demokratskog rukovodstva i dicne mu intelektualne elite zvanom Republika Srpska, s tom tekovinom Prosvetiteljstva uz koju smo ponosno umarširali u XXI vek, zbio se na granicnom prelazu Karakaj kod Zvornika. Godina je bila valjda 1996, ili pocetak 1997, rat je još bio posve sveža stvar, a neki se cudan svet iz Beograda, Novog Sada, Podgorice i Prištine bio potrpao u autobus i krenuo u Sarajevo (»koje Sarajevo? Naše ili njihovo?&laquo u sklopu letece-ucionice-radionice (LUR). Sve je do granice licilo na nekakvu veselu postapokalipticnu ekskurziju, a onda smo prešli Drinu i ušli u Zonu sumraka. Brkati nadrndani degenerik koji je izigravao pogranicnog policajca gnusne Karadžiceve državolike kraste, kriminalno-patološki tip koji je samo na takvome mestu mogao biti Zakon, docim se u pristojnim društvima zakoni pišu zarad takvih, nije nas hteo pripustiti na Sveto Republickosrpsko Tle, s gadenjem kakvo Zdrav ispoljava prema Gubavcu prosiktao je da ne možemo dalje, bar ne u punom sastavu, jerbo dvojica ili trojica naših saputnika, slikara, kosovskih Albanaca, nisu posedovala nekakve potvrde o placenom nametu na nesrpskost. Shvatite ovo doslovno: tih si godina kao gradanin Srbije normalno prelazio Drinu samo ako si Srbin ili možeš kao takav da se provuceš; u slucaju evidentne »nesrpskosti« tvog imena, porekla, jezika ili cega vec, morao si u nekakvom predstavništvu RS u Beogradu – a to je predstavništvo bilo mafijaško leglo par ekselans, ali to je posebna prica – da uplatiš nekakav, hm... depozit, porez, namet, kaznu... ne znam ni ja šta bi to imalo biti, ali rekao bih da bi se ponajpre moglo definisati kao odšteta: ako hoceš da gaziš sveto srpsko tle poganim nesrpskim nožurdama, ima da platiš za tu nezasluženu privilegiju! Tja, recimo da je to bio zanimljiv susret nacizma i »ekologije«, farsicna balkanska »postmoderna«.
Vratili smo se u Srbiju, zaseli u neku pogranicnu mehanu, a naše drcne putovoditeljke Borka P. i Lana Ð. otišle su preko, do Zvornika, do nekog važnog bugarskog unproforca, i tek smo na njegovu oštru intervenciju nekako ipak nastavili put, ispraceni neskrivenom mržnjom Degenerika i ekipe. A onda smo prošli kroz sablasni Zvornik, vec cetvrtu zimu ispražnjen od svog predratnog dvotrecinskog (toliko o »svetoj srpskoj...« etc.) muslimanskog stanovništva, pa kroz jedno spaljeno selo, drugo, trece, osmo... i tako je to išlo skoro do Šehera: red visoke i guste bosanske šume, red garežnih leševa kuca, bez vrata i krovova. Svugde oko nas Republika Srpska u cistom stanju, 100% koncentrovana: pusta, divlja, uludo prolivenom ljudskom krvlju natopljena zemljuština, za koju evo iznova, po n-ti put cujem da bi trebalo da je cuvam kao neku posebnu dragocenost, kao božanstveno znamenje mog srpskog identiteta. Neljudsko Nemesto, perverzna tvorevina bez istorijskog, geografskog, demografskog ili bilo kojeg drugog suvislog utemeljenja, jedna morbidna izmišljotina, ovaplocenje mašte Udruženih Idiota, zaumni Neverland kojeg se ne možeš ne stideti, koji ti ne može ne biti mucan, cije ti postojanje ne može biti drugo doli bol i sramota ako si relativno normalno ljudsko celjade, ako veruješ u Deset Zapovesti bez obzira na to da li ih je srocio Bog ili covek, ako si nekada u životu, bar jednom, procitao neku knjigu, slušao neku muziku, popio neko vino, voleo neku ženu, ako nisi tek na zadnje šape osovljeni kurjak koji oštri ocnjake i zavija na mesec s drugim vucima.

A onda smo došli na Vraca, na periferiji Sarajeva, pa smo izašli iz beogradskog autobusa, propešacili nekih stotinak šumovitih metara necega što je valjda ta famozna, obogotvorena Granica Entiteta, ušli u sarajevski autobus i spustili se pravo u Grad Naše Sramote, tada još sasvim momacki razvaljen, izranjavan, izubijan, zavazda omezaren sve u šesnaest. A tamo su nas naši domacini, vidno uznemireni, upitali šta nas je toliko zadržalo. E, kume, ono nas je zadržalo, ono isto što je tebe cetiri godine zadržavalo u podrumu, a sve tvoje trajno zadržalo što u Frankfurtu ili Vankuveru što na štakama ili na groblju, ono nam se bilo obznanilo u svom dražesno satanistickom oblicju, a drugog doli takvog i nema, mada se kasnije doduše malko išlifovalo, trudeci se da nekako u sebi i iz sebe iskopa i neku Bolju Stranu, ali nije mu išlo baš slavno i baš ubedljivo, niti ce ikada ici, jer to, kumašine, nema »bolju stranu«: to je nastalo putem zla i zarad zla, i u vecnom održavanju plamena zla i mržnje iscrpljuje se njegov smisao, i tu pomoci nema. Naravno da tamo, u tome, ima i dobrih i casnih ljudi, ali šta to vredi i šta to menja, kad je ono takvo? Ljudi su tome ionako samo na smetnji. Ono je, zapravo, Cista Ideja koja se, avaj, nekako na kvarno probila do Stvarnosti.

Ideja o ustanovljavanju Takvog Necega kvintesencija je narocito uvrnutog i sadistickog zla, dok »terenska realizacija« toga spada medu sramnije stvari koje su ljudi ikada ucinili otkad se Istorija zapisuje u knjige i hronike; a oni ljudi koji se zovu Srbi zasigurno nikada ni pre ni docnije nisu pocinili, niti ce ikada pociniti, nešto tako užasno, tako nepopravljivo, odvratno, a ponad svega nepotrebno i bezvezno kao što je krvavi, ubilacki, pljackaški i proterivacki nastanak Onoga što su prozvali Republika Srpska, a cemu pravo ime može prosiktati samo Belzebub, makar kroz usta Opsednutog.

Odrasle su vec u meduvremenu neke generacije efikasno propranog mozga, one koje su vec uverene da je ono što se zove Republikom Srpskom tu oduvek i zauvek, gotovo kao nekakva »prirodna pojava«, neka Viša Datost protiv koje se buniti isto je tako blesavo kao rogoboriti na kišu, na maglu, na brdo. Sve što mogu jeste da svedocim: dvadeset i sedam godina živeo sam bez onoga što ce se jednom prozvati Republika Srpska, u blaženom neznanju i neverici da je uopšte moguce da takvo nešto nastane negde u Evropi nakon 1945. (pa još i da se »legalizuje«!), i ništa mi nije falilo u tih dvadeset i sedam godina bez nje, kao što nije falilo ni bilo kome drugom, osim valjda serklu opako bolesnih duša koje su je izmislile, koje su je rodile kao nekakvu »Rozmarinu bebu«, prekomandovale je iz pakla medu žive ljude. A kad su je rodili, uvalili su je svima-nama-koji-smo-Srbi da je ljuljamo, dojimo i tetošimo, pa još mrgodno i strogo proveravaju volimo li je dovoljno, dajemo li joj prvoklasnu papicu, pokrivamo li je da ne nazebe.

U stvarnosti, ona nije nikakva slatka beba, nego glomazna crkotina razjapljena nasred puta kojim bi rado prolazio normalan i cestit svet, srpski i svaki drugi, ali mu je zazorno, i postidno, i mucno, ona je na koncu tek sramotni iscedak i posmrtni ostatak jedne kanibalske orgije ubijanja nedužnih koja nije dostojna cak ni da se nazove ratom. Biti za ili protiv njenog postojanja na Zemlji nije pitanje manjka ili viška »srpskosti«, nego ljudskosti, toga jesi li ili nisi ona i onaj koji je bar ponekad u svome postojanju nešto više od beslovesne funte razgalamljenog mesa, nekadrog da dušom, telom i pamecu dobaci dalje od dva-tri Najniža Poriva.

Oni koji su je stvarali, i koji je sada histericno brane (od, nažalost, uglavnom umišljenih opasnosti po njen opstanak) kao nekakvu pagansko-satanisticku »svetinju« tacno su onoliko potomci Dositeja, Tesle ili Kiša koliko su i razni gerinzi, rozenberzi i himleri potomci Getea, Betovena i Šopenhauera. Ona je tvorevina po njihovoj meri, a oni bi sada da svoju meru proglase za srpsku meru, jedinu mogucu, jedinu ispravnu. Ali, nije srpsko sve što se srpskim zove, kao što nije ni republika sve što se kiti tom casnom plebejskom titulom, jer u srži Republike, tog visokog i plemenitog izuma najrafiniranije demokratske i civilizovane ljudskosti, leži upravo sloboda, i upravo bratstvo, i upravo jednakost, sve ono što ta bigotna Tvorevina dosledno negira samim svojim kriminalnim nastankom i svojim kukavnim trajanjem, sve ono po cemu se Tvorevina bebeci radosno posrala još u prolece 1992, i otada to cini danonocno, i cinice sve dok joj se bude moglo. A može joj se, ta ide joj baš sjajno, kao kakvom »kontroverznom biznismenu« medu zemljama, onom kojeg ne smeš pitati samo za prvi milion žrtava, a sve ostalo je transparentno i na izvol'te. Što ce reci da je sve ovo tek lajanje u vetar, jer Ona je, dakle, verovatno vec pobedila, ja sam vec izgubio, i preostaje mi samo da ispisujem ove redove, ko zna kome i zašto. Pa neka je, neka raste i cveta, ali bez mene: nisam krpa, nisam magarac, nisam makar i hinjeno ushiceni participant širokog fronta filistarskog konsenzusa; vidim što vidim, znam šta znam, i ne pristajem. Bubreg je i dalje bubreg, docim je mudo tek mudo, toliko još razluciti umem; i ništa od muda nikada nece napraviti bubreg, pa taman da je još toliko, i da mu još deset premijera, dvadeset predsednika i trista akademika drže laude i zdravice.

Pešcani sprud, 03.11.07.
____________________________________


3. ONLINE NEWSLETER No. 510

http://republic-bosnia-herzegovina.com/
************************************************